Spoznaja da smo i mi slabi
Secam se da sam jednom, lezeci na tvojim grudima, tiho u sebi molila Boga da mi ne oduzima srecu koju mi je dao.. Upijala sam miris tvoje koze kao nekakav sedativ, neophodan da se smirim kako bih mogla da nastavim da funkcionisem normalno, onda sam zaspala na tvojoj ruci, a ujutru sam za dobro jutro poljubila svaki deo tvoga lica.. Da, kazu da je tako kada se voli..
Veceras pri samoj pomisli da bih mogla da te izgubim, pocinjem da placem, palim cigaretu za cigaretom.. Kazu da svi imamo onaj trenutak kada shvatimo da smo slabi.. Valjda je ovo moj trenutak.. Plasim se ljubavi, plasim se svega sto novi dan nosi, plasim se da cu se jednog dana probuditi, a da ti neces biti pored mene, plasim se da cu jednog dana bespomocno gledati u telefon cekajuci tvoj poziv, dok ti sa druge strane neces ni misliti na mene..
Nedavno sam pricala sa drugaricom i rekla joj kako mi do sada ni do koga nije stalo kao do tebe.. Kako osecam da konacno volim, kako se ovako nisam osecala ni u jednoj prethodnoj vezi, kako osecam vecu strast sa tobom, nego sto sam osecala sa bivsim za sve cetiri godine nase veze..
Nesto nam ne ide poslednjih dana, kao da negde zapinjemo, i to me plasi.. Onako jako, da jace ne moze..
Krik posle skoro dve decenije
Sećam se da sam kao devojčurak obožavala filmove Žarka Lauševića. Pored Branislava Lečića, on je za mene uvek bio najbolji glumac u našoj zemlji. Braća po materi, Bolje od bekstva i Nož su samo neki od filmova koje sam pa mogu slobodno reći znala napamet, a onda je došla za sve nas, a za njega izgleda i duplo nesrećna 1993. godina. U Srbiji se razbuktavala inflacija, a on je prekoračeći nužnu odbranu usmrtio dvojicu i jednog ranio.
Nakon toga se povukao, otišao u Ameriku, gde je daleko od zemlje i ljudi radio kao moler jedva sastavljajući kraj sa krajem. Pričali su o njemu, uglavnom njegove kolege, pozivale ga da se vrati, ali on je ćutao, a onda je pre manje od mesec dana izdao svoju knjigu u kojoj je svima nama rekao istinu i ono što je proživeo. Nisam mogla, a da već prvog dana ne budem prva u redu na kiosku. Knjigu sam prvo nekoliko minuta držala u rukama, kao da se plašim da ću njenim čitanjem poremetiti nečiju intimu, a kada sam napokon skupila hrabrost da počnem da čitam, nisam mogla da se zaustavim. U pojedinim delovima sam plakala, u pojedinim se smejala, ali činjenica je da je nakon čitanja, ostao gorak ukus u ustima za nepravdom koja je snašla čoveka koji je tada tek počinjao da osvaja svet.
Da li je ili nije prekoračio nužnu odbranu i dalje će za mnoge biti dilema, ali ne može se opovrgnuti činjenica da je njegov zločin ili delo, kako se kaže izbegavajući se ova reč kao pogana postao popularniji i od njegove glume. Kako i on sam kaže, "Zavidim svima u sobi, izuzev nesrećnom Nikoli, koji je izgubio sve. Svi su oni manje popularni od svojih zločina.."
Ljudska prava na srpski način
Parada ponosa koja je prvobitno bila zakazana za nedelju drugi oktobar otkazana je, odnosno zabranjena, kako je rekao ministar policije Ivica Dačić iz bezbednosnih razloga. Pobornik sam ljudskih prava i sloboda, mislim da svako ima pravo na svoj lični izbor i da niko zbog toga ne sme da ga mrzi ili atakuje na njega, ali ipak podržavam ovu zabranu.
U Srbiji je mnogo onih koji su diskriminisani, počev od osoba sa invaliditetom, među kojima skoro 75 odsto žive ispod granice siromaštva, a samo pet odsto njih je zaposleno adekvatno svojoj stručnoj spremi. Takođe, ako govorimo o diskriminaciji ne možemo, a da ne pomenemo Rome, žene koje i u vreme emancipacije i nazovi rodne ravnopravnosti i dalje nemaju vodeće funkcije u državi i i dalje primaju manju platu od muških kolega iako su obrazovanije. To je mislim mnogo veći problem sa kojim se pod hitno moramo ozbiljno suočiti i koji moramo rešavati na nivou društva i države.
Pokušala sam od nekih ljudi da saznam koja je svrha Povorke ponosa i moram reći da su mi na to pitanje i mnogi pripadnici LGBT (lezbo, gej, biseksualci i transrodne osobe) odgovorili da parada i nema svrhu i da ni njima nije jasno šta organizatori žele da postignu. Da su LGBT osobe diskriminisane jesu i to ne poričem, ali sa ipak pobornik toga da se ljudska prava zahevaju u relevantnim institucijama, a ne na ulici.
Sećam se prošlogodišnje parade, baš taj dan sam radila, kako na putu do posla moram da prođem baš pored parka Manjež, gde su se okupljali učesnici parade, preživela sam pravi košmar. Tako sam na posao umesto u deset došla u gotovo pola 12, a prešla sam toliko maršutu, kao da sam na primer od autobuske stanice u Beogradu do Slavije išla preko Rakovice. Na kraju sam mogu slobodno da kažem zloupotrebila svoj položaj, iskoristila jednu moju propusnicu da bi me kod skupštine pustili da uđem u jednu uličicu i stignem na posao.
Tada su pripadnici LGBT populacije šetali našim ulicama, ali šetali su sami, više od dve ulice oko njih bile su zatvorene, a u onima koje nisu bila je tuča, policajci sa okrvavljenim glavama, razbijeni izlozi, odvaljene žardinjere i nekoliko polomljenih trolejbusa. Kada sam posle na televiziji videla oklopna vozila oko okupljenih na paradi, uhvatila me je jeza. Sećam se jednog naslova iz tog dana "Povorka stigla do zgrade vlade uz aplauz okupljenih" i baš mi je zazvučao tužno.
Da je država ovim činom kapitulirala i dokazala da nije u stanju da se izbori sa organizovanim nasilnicima, jeste i zbog toga treba da se stidi, ali ruku na srce i budimo iskreni pa recimo, nismo ni jedini. Mnogi evropski gradovi nisu bili u stanju da organizuju gej paradu, pre nekoliko meseci iz istih razloga odložena je i parada u Crnoj Gori, a oni koji su bili na paradi u Hrvatskoj bili su napadnuti od strane huligana.
Sa druge strane, ni naša policija baš i nema najsjanjije uslove za održavanje parade, da bi sve moglo da protekne uz brzo obračunavanje sa nasilnicima potrebno je da za taj dan bude na ulicama oko 5.000 policajaca sa punom opremom, mi ipak imamo opremu samo za nešto manje od dve i po hiljade, a to su priznali i mnogo policijski zvaničnici.
Zato, kad se sve sabere, računica je da je vuk sit i da su ovce na broju. Huligani su siti, jer su postigli šta su želeli, a na sreću neće biti ni nasilja, ni povređenih. Bolje da sačekamo neko bolje vreme za paradu, kada i naše društvo postane tolerantnije i kada se još mnogo problema reši, koji u ovakvim situacijama samo predstavljaju okidač. A do tad, izgleda da ćemo presavijati tabake i svoja prava tražiti u državnim institucijama, koje su obavezne da nam ih i obezbede.
To sam ja i takva stojim pred svima
Misljenja sam da moja majka nikada nece biti u stanju da pred svima kaze kako se ponosi sa mnom i kako sam ja ispunila sva njena ocekivanja. Ne zato sto sam ja losa i problematicna osoba, cak naprotiv, mogu reci da sam dobrim delom zadovoljna svojim zivotom, nisam se nikada drogirala i bila previse problematicna, ali jednostavno ja nikada nisam bila, niti cu biti ono sto je ona zelela.
Ne kazem ja da mi nemamo dobar odnos, ali jednostavno sve ono sto mene zanima, nju ne zanima, sve ono sto ja volim, njoj je dosadno, sve ono za sta se ja interesujem, ona u tome ne vidi zanimljivost. Usadila mi je i zahvalna sam joj na tome kucno vaspitanje, moralna nacela i porodicne vrednosti, ali se cak i u tome ne slazemo uvek. Kada kazem moral, ja kazem da je moral ono zbog cega se osecam dobro, a nemoral ono zbog cega se isecam lose, ali se ocigledno ni nase poimanje osecanja ne slaze. No, sta ja tu mogu. Kada su u pitanju porodicne vrednosti i tu imam granice, ne pristajem da po svaku cenu ostanem u zajednici koja je neuspesna, radije prihvatam bolan kraj, nego bol bez kraja. Ali tada sam ja sebicna. No, sta ja tu mogu. Naslov govori ono sto hocu i ja.
Moja sestra je recimo olicenje onoga sto je ona oduvek zelela od svoje cerke. Ona je zaposlena i ima radno vreme od sedam do tri, u kuci je dobra domacica, odana supruga i uzorna majka. Ne kazem da ja necu biti takva kada za to dodje vreme, ali i sada sa sigurnoscu mogu da kazem da necu biti kao moja sestra. Ni sta ja tu mogu. Bitnije mi je da mi je dusa cista i sredjena, nego kuca. Bitniji mi je mir u dusi, nego prividni mir. I da, ja ne umem da cutim i ne mogu da kazem da mi nije nista, kada mi je svasta i da nisam ljuta kada hocu da puknem. Prema tome, prema njihvom poimanju, ja nikada necu biti takva i nikada necu zadovoljiti njihova ocekivanja. I ovaj put naslov ce reci umesto mene.
Sada kazem i mogu da potpisem i sto puta ako treba - ja se nikada necu menjati da bih nekoga zadovoljila i da bi neko drugi bio srecan. Vi ste svoju kakvu-takvu srecu sagradili, a sada pustite mene da zivim svoju srecu. Ja volim svoj posao, on jeste slabo placen i nemam radno vreme od tri do pet, ali volim da sednem na moje mesto i uradim sve ono sto uradim za vreme svog radnog vremena. Znam da je moje angazovanje mnogim ljudima pomoglo i drago mi je zbog toga, to je moja satisfakcija, a ne plata, topli obrok i markica za prevoz.
I da, ja nikada necu biti savrsena domacica, nisam luda za spremanjem kuce, u mojoj kuci nikada nece biti naslaga prasine od dva centimetara, ali nece ni sijati, kao u apoteci. Ako sam mnooogo umorna, ja cu radije da legnem da odmorim, nego da latim krpe. Umem fino da kuvam, mozda ne umem sva ona fina jela i djakonije koje vi spremate, ali niko kraj mene nece biti gladan, a ako mi se tako nesto bas bude jelo, pa isprsicu se i castiti sebe restoranom.
i za kraj, udacu se kada ja to budem zelela, a ne onda kada vi mislite "da treba, jer mi je vreme".
A kako sebi da pomognem?!
Mislim da bih bila dobar psiholog, umem ljudima da napravim odlican psiholoski profil i u 90 odsto slucajeva ne gresim cak ni za sitnice. Umem uz to da dam i dobre savete.
Nedavno mi se prijateljica pozalila kako joj je veza u krizi, kako ne zna sta da radi. Posle vise od sedam godina zabavljanja ne zna da li su upali u rutinu ili je jednostavno doslo vreme kada se ljubav ugasila i kada je vreme da se razidju dok se ne zamrze. Odbio je da ide sa njom na more, majka mu se razbolela i nece da je ostavi samu, ona mu je svaki dan to prebacivala i onda je on poceo da je izbegava i slicno. Posle nekoliko sati razgovora kazem joj: "Znas sta, mislim da i ti malo preterujes, spusti loptu, pa sta ako nece da ide na more sa tobom i hoce da ostane sa majkom, pa i ti bi to isto mozda uradila da su tvoji ne daj Boze bolesni. Ti idi, provedi se, i za tih deset dana dobro razmisli o svemu. I nemoj mu vise prebacivati svaki dan kako je sebican, kako samo na sebe misli i ostalo, ne vole oni to. Pa i ja te ne bi zvala da mi svaki dan govoris takve stvari". I onda pre neki dan dobijem poruku: "Draga, bila si u pravu, uradila sam kako si rekla i super smo. Nemas pojma koliko smo nedostajali jedno drugom, sada njegova majka ima negovateljicu, a mi idemo za vikend na Zlatibor, taman da jos malo osvezimo nasu vezu. Ljubim te. Jesi ti o.k.?". I tako je jedan problem resen..
Onda i moja sestra je zapala u blagu bracnu krizu posle samo dve godine braka, kaze da je mnogo nervira, da vise ne zna sta ce, umesto da se raduje vikendima kada je kuci, ona smislja izgovor da izadje iz kuce i ne bude sa njim. Nervira je sto je pasivan, sto je lenj, sto nikako da zavrsi neke posle i ostalo.. Tu se i ja umesam: "Ma daj bre, isuvise ste vi mladi da upadate u bracne krize i ti sto se nerviras, pa takav je bio i kada ste se zabavljali, pomiri se sa cinjenicom da je takav, ako mozes podstici ga da neke stvari ubrza, a ako ne, pa spusti i ti loptu, malo i ti sto se prosto kaze iskuliraj". I uradi ti moja sestra po mom savetu i eto super, jedva ceka vikend da bude kuci sa svojim muzicem..
I vuk sit i ovce na broju.. A onda napravim stanku i pogledam iza sebe, odnosno u svoj zivot. Bliza sam 30, nego 20, nemam sredjenu poslovnu situaciju, o emocijama da i ne govorim, zivim i dalje sa roditeljima.. Onda imam nekoliko propalih veza, sada strah od vezivanja i trenutno manjak samopouzdanja.
Znam ja koji su moji problemi i vrlo dobro znam koje su to greske koje pravim, ali ne mogu da se obuzdam da te iste greske ne pravim i nikako nesto smisleno da uradim.
Posle poslednje neuspele veze mislila sam da godinama necu moci da udjem u drugu, a kada sam cula da on sada ima novu devojku, nisam mogla danima da se smirim. No, nasla sam i ja nekog. I sve bi tu bilo super da ja znam sta i kako treba da uradim. U pojedinim situacijama kada se osvrnem delujem kao ludaca i samo se pitam kako me on uopste i trpi. Posle emotivne drame kroz koju sam prosla i saznanja da me je bivsi varao i lagao postala sam paranoicna, ako mi na poruku ne odgovori u roku od deset minuta ja vec mislim da je sa nekom drugom. Nekoliko puta sam lupila sebe po prstima i ugrizla se za jezik kako ga ne bih pitaa "Je li, kr.... li ti to nesto sa strane kad mene nema?". Ipak, za toliko pameti u meni ima.
Onda, sve je super i sve ja zelim dok i sa njegove strane ne stignu signali da zeli vezivanje. Sve je tu super, ne mogu da sporim da je super momak, da kada sam sa njim imam sve i da sa neke strane vec mogu sebe da zamislim kako nam u kuhinji spremam veceru i kako gledam sa terase u belom. No, sve je to fino dok je u masti, kada se to isto prenese na stvarnost, ja se prenerazim i ne znam kako da reagujem. Tada pocnem da strahujem kako cu mu dosaditi posle samo nekog vremena, kako ce mi zamerati sto mnogo novca trosim na garderobu i knjige, sto su mi veliki racuni za telefon i slicno..
Pre neki dan me je pitao da idemo na more, iako sam to zelela, preko usta nisam mogla da kazem, "hajde da pogledamo aranzmane", vec sam rekla "ne, dogovorila sam se vec da idem sa sestrom u banju". Kada je on rekao da mozemo na more i kada se ja vratim, jer eto meni odmor traje tri nedelje, ja sam rekla da posle necu imati para, a kada je on rekao da ne treba da brinem ni za to, ja sam kao svaka kvazi samostalna zena rekla "ne, na tako nesto ne mogu da pristanem, moracemo taj put da odlozimo".
Ja sam dupe glupo, recite mi slobodno. Mislim da bih trebala da krenem na psihoterapiju.
Neću da budem fina i dobra
Ne volim ona jeftina glumljenja morala u stilu "ljudski je praštati", "oprosti mu, tebi će biti lakše", "poželi mu stu sreću" i ostalo. Ama bre ne ne mogu, sve i da hoću. Kada me neko povredi toliko da svaka koščica u telu zaboli, ne želim, a i ne mogu da zaboravim..Pogotovo kada je to neko kome sam do juče bila spremna da dam i svoj život.
On ima novu devojku. Koliko u četvrtak smo se dogovarali da se vidimo ne bi li razrešili našu situaciju i nastavili dalje. Međutim, zbog nekih manjih nesuglasica smo se sporečkali i rekli da ćemo se videti za neki dan, pod izgovorom da nam treba vremena da se malo smirimo. Međutim, umesto da se mi vidimo za neki dan, ja saznam da on ima novu devojku. Naravno, žargonski rečeno "pukla sam". I onda meni neki dušebrižnici drže predavanje i kažu kako treba da mu poželim sreću i oprostim. Ali ne mogu.
Biću iskrena, želim da on sa njom proće kroz sve ono što sam ja prolazila sa njim, neka ga vara, neka ga laže i neka ga posle toga ostavi isto kao i on mene, bez reči i objašnjenja, a sa nadom, a da onda za nekoliko dana sazna, ne da ima dečka, već da se udaje. Želim mu najprostije rečeno, da pati kao što sam patila i ja.
Razveli ste se.. I sta sad?
Razvela se i Goca Trzan.. Posle ne znam ni ja koliko godina, shvatili su da nesuglasice ne mogu da prevazidju.. I sve bi to bilo o.k. da se na tome zavrsilo. No, shvatilo se da to moze da bude dobra reklama, pa su onda usledili novinski naslovi, naslovne strane, televizijska gostovanja, a stvar je toliko daleko otisla da je Goca Trzan izjavila da je muz prati, da ga se plasi i da strahuje da ce da zavrsi kao Ksenija Pajcin. Za neupucene, Kseniju Pajcin ubio je prosle godine njen ljubomorni decko nakon nekoliko pokusaja ga ga ostavi.
Prema statistickim podacima, svaki peti brak u Srbiji se zavrsi razvodom. Prema tome, za mene je razvid Goce Trzan samo peti u nizu. I da budem iskrena, mnogo me vise bole price zena koje se ne bave javnim zivotom. Mnoge od tih zena na razvod se odlucuju tek nakon vise godina zlostavljanja i sikaniranja, a da ne pricam o tome sta ih sve mnogo puta ceka nakon tog koraka. Mnoge od njih ostaju na ulici, ne daju im da vide decu, od strane porodice trpe osudu.. I za tim zenama Srbija ne zali, ali zato sve svoje emocije trosi na razvod Goce Trzan, Natase Bekvalac, a one ove probleme ne verujem da su imale...
Tajna uspesnog braka ne postoji, ali kako kazu strucnjaci, pre stupanja u brak postavite sebi pitanje "Da li sa ovim muskarcem/zenom mogu razgovarati do duboke starosti?", jer upravo zbog nedostatka komunikacije i razumevanja najcesce dolazi do razvoda.
Bivsi i susreti
Na samom pocetku moracu da citiram dragog mi Tonija Parsonsa iz njegove najnovije knjige, odnosno zbirke njegovih kolumni "O zivotu, smrti i dorucku".
"Spreman sam da verujem da su muskarci mnogo gadniji u vezi - skloniji su neverstvima, ne pruzaju dovoljno podrske, slabije se snalaze u dugom napornom dirincenju u vezi sa nekim.
Ali kada se veza okonca, uloge se menjaju. Zene zaista znaju kako da povrede svog bivseg. Niko ne moze da povredi kao bivsa partnerka. Svi dokazi snazno ukazuju na cinjenicu da one u malo cemu vise uzivaju.
O, znam da ima civilizovanih budala koje ostaju prijatelji s bivsim partnerkama. Rukuju se sa njihovim novim tipovima i ponasaju se kao da smo istovetne malogradjanske duse okupljene na velikoj kosmickoj veceri, pa nije vazno ko kome stavlja, kome kaze "volim te", oko koga godinama gradi svoj zivot, ko dolazi i ko odlazi. Koga je briga za to? Vazno je da svi ostanemo uctivi.
Nije lako s pravim devojkama. S onima oko kojih gradis zivot. S pet ili sest velikih ljubavi koje nam se dese u citavom zivotu. S onima koje su nam nedostajale kao odsecena ruka ili noga, koje su mi iznenada nagonile gorke suze na oci godinama-godinama!-posto se sve zavrsilo!"
Kada sam te danas videla, svo vreme mi se ovaj deo knjige motao po glavi i shvatila sam koliko ima pravo. Mislila sam da ce nas susret, onako slucajan, biti spontan, prirodan, na necu zadrhtati i pozeleti da te udarim, a onda da ti pred svima kazem ono sto sam ti precutala na kraju..
Koliko god se trudila ne mogu da zaboravim koliko si me povredio, koliko si izneverio sve ono sto smo gradili i kako si bez imalo razumevanja otisao.. Nisam cak htela ni da te pogledam, kada si usao, spontano sam posle samo nekoliko minuta nasla razlog da izadjem iz prostorije i vratim se kasnije kada se smirim..
Posle sam vise puta uhvatila tvoj pogled, ali nisam ti ga odvratila. Namerno sam svoj telefon ostavila u tvojoj blizini ne bih li se zamislio kada zazvoni i stigne poruka.. Namerno sam se kasnije smejala i glumila jos vece i bolje raspolozenje, ne bih li ti dokazala da sam i bez tebe srecna i kako mi nisi vise potreban. Pricala sam o svojim planovima, ocekivanjima.. Osetila sam tvoju bol u pojedinim momentima i teska srca moram da priznam da mi nije bilo zao, vec sasvim suprotno..
Kasnije mi je bilo tesko.. Setila sam se sve sto smo zeleli, a ti si to olako predao, setila sam se zajednickih trenutaka.. Cak sam htela i da posaljem sms, ali sam se udarila po prstima. Jos uvek zelim neke stvari da ti kazem, ali...
Ma pustite decu na miru
Pa i ja sam sa 17 mislila da je svet moj, svadjala sam se i sa roditeljima i nekad bila drska prema ljudima na ulici koji su prema mom slobodnom shvatanju tada mrzeli nas mlade samo zbog nasih godina. Pa i ja sam trazila nove i skupe patike, sad da li je tada za njih bilo novca diskutabilno je, ali sam ih ja ipak zelela, zelela sam i skupu garderobu i jos stosta.. Htela sam i sminku i da nosim pripijenu garderobu i dekoltiranu, a da li sam smela da je nosim, pitanje je. Pa i ja sam krisom pusila..
To sve zele i danasnja deca, samo sto je njima mnogo vise stvari na dohvat ruke za razliku od nas koji smo odrastali prvo u kriznim, pa su nas u neko doba dobro zakacile i tranzicione godine. Za to nisu, naravno, oni krivi..
Nisu losa deca, losi su roditelji.. Ja sam zelela skupe stvari, ali je moja mama znala da sedne sa mnom i da mi objasni da nema novca za njih, da cu dobiti one jeftinije, a da cu ako budem dobra dobiti jos nesto na poklon. Htela sam i da se oblacim izazovno, ali je moja majka isto tako sela sa mnom i objasnila mi da to nije lepo, da ja idem u skolu, da to nije pristojno i da ona stara dobra fraza da ce me zbog toga drugacije gledati i da ce momci samo hteti da me iskoriste.
To je ono sto danasnji roditelji ne rade, najlakse je reci da dete nece da slusa, ali trudi se oko njega, pa ce te poslusati.. I ona prica "hoce, pa hoce". I za to postoji objasnjenje. Deca koja su tinejdzeri nisu bebe od tri meseca koje nista ne razumeju. Dobar pristup leci sve.. Nego, danasnjim roditeljima je lakse da detetu kupe paznju patikama, kompjuterom, garderobom...
Skoro svaki dan cujem kako deca na fcebook-u kace slike u kojima su sredjene i namontirane i slicno. Pa volela sam i ja i tada, a volim i sada da se sredim. Sad sto ja nisam imala facebook da kacim slike, ko mi je kriv. A verovatno bi ih kacila. A i vi. Da ne budemo lazno moralni. :)
Slusam nedavno u Dnevniku RTS-a da mnoga deca kraj televizora provode i po vise od pet sati dnevno i da zbog toga imaju probleme u govoru i koncentraciji, a roditelji sa njima nedeljno ne provedu ni pola sata u razgovoru. Ne, necu da slusam izgovore kako sada roditelji rade vise nego pre i slicno. Kada smo sestra i ja bile male nasi roditelji su radili po smenama, kada je mama prva, tata druga i slicno. Jedno vreme su zaista puno radili, pa su nas cuvale i neke druge tete. Ipak i pored svog umora, oni su svaki slobodan trenutak provodili sa nama, a svaki dan kada su slobodni vodili su nas u setnje, pozoriste za decu i slicno. E pa dragi roditelji, umesto sto dete stavite ispred televizora, a vi se zanimate sami sobom izvedite ga u park..
Mozda ce mnogi izneti argumente kako silno gresim, ali ja cu uvek biti ubedjena kako nisu losa deca, vec roditelji.
Zaludjivanje
Hoce li mi neko jednom za svagda objasniti ko je i sta je ta Kim Kardasian. Ne sporim da je devojka jako lepa, ali zaista ne vidim da je bilo sta uradila u svom zivotu, osim sto se slika po novinama i televiziji.
Na Facebook-u gomila dece iz komsiluka umesto svojih slika na profil stavlja njenu, muskarci se nesto loze na nju, a ja uporno pokusavam da saznam ko i sta je ona. Tako ti ja pre neki dan ne budem lenja, nego u pretrazivac ukucam njeno ime, pa da vidim ko je i sta je. Pise glumica i fotomodel, najpoznatija po ulozi u rijalitiju "U korak sa Kardasijanima" (prvi put cula). Da ne zaboravim, istice se da je interesovanje americke javnosti za nju pocelo kada je na internetu lansiran snimak seksa, u kome se pojavljuju ona i njen decko. Takodje, ima i svoj parfem. Uz sve to je i neobrazovana, i ne bavi se nicim, osim sto je kako sam izguglala sada producent nekog rijalitija.
E to me je navelo na razmisljanje na koga to nasa deca gledaju kao na svoje idole. Nemam nista protiv, cak naprotiv je drago mi je kada neko dete kaze da zeli da bude kao Novak Djokovic ili Jelena Jankovic, jer su to mladi ljudi koji su sa svojih 25 godina stvorili veliku sportsku karijeru. Medjutim, ne shvatam zasto zele da budu poput nekih razmazenih i neobrazovanih devojaka, kao sto su pomenuta Kim ili recimo Paris Hilton.
Umesto da decu ubedjujemo kako je skolovanje dobro, pustamo da im idoli budu neobrazovane devojke koje slavu sticu uz pomoc rijaliti sou programa i snimaka seksa. Umesto da ih ubedjujemo kako materijalno nije bitno i kako je bitnije ono sto nose u sebi, pustamo oh da im uzor budu cerke bogatasa koje se hvale basnoslovnim cenama garderobe i krpica.
|
